Zašto nas kontrola ne smiruje
Autor: Ivana Mošić
Hoćemo da budemo bezbedni. I kada nas život preplavljuje ili iznenađuje, jedan od načina na koji pokušavamo da dođemo do sigurnosti jeste kontrola.
Pokušavamo da predvidimo šta će se dogoditi. Vrtimo razgovore unapred. Pravimo plan B, pa plan C. Analiziramo tuđe poruke, ton glasa, izraze lica. Razmišljamo šta smo mogli drugačije, šta bi moglo da pođe naopako i kako da to sprečimo pre nego što se uopšte dogodi.
Na prvi pogled, to ima smisla. Ako predvidim opasnost, mogu da je izbegnem. Ako dobro isplaniram, manje ću pogrešiti. Ako razumem sve mogućnosti, ništa me neće zateći nespremnu.
Kontrola je često veoma inteligentan pokušaj da se zaštitimo od neizvesnosti. Ali u sebi nosi jedan paradoks: što je više koristimo da bismo se osećali sigurno, sve nam je više potrebna da bismo tu sigurnost održali.
Kada poverujemo da možemo biti sigurni samo ako život držimo dovoljno čvrsto u rukama, ono što držimo počne da drži nas. Postajemo zatočenici sopstvene potrebe za sigurnošću.
Kontrola kao zaštita
Niko ne razvije potrebu za kontrolom bez razloga.
Ako smo nekada živeli u okolnostima u kojima je bilo važno da pažljivo pratimo raspoloženje drugih, predvidimo konflikt ili izbegnemo grešku, moguće je da smo naučili da stalna budnost znači sigurnost.
Nekada je to bilo korisno. Dete koje brzo nauči da prepozna kada je roditelj napet možda će na vreme postati „dobro“, tiho ili neprimetno. Osoba koja je više puta bila razočarana u odnosima može naučiti da pažljivo prati znakove mogućeg odbacivanja. Neko ko je odrastao uz visoka očekivanja može steći osećaj da će biti u redu samo ako ništa ne prepusti slučaju.
Takvi načini funkcionisanja nisu nastali da nam otežaju život. Nastali su da nam pomognu. Ali ono što nas je jednom štitilo može kasnije početi da nas ograničava.
Kada sigurnost postane uslov
Problem sa kontrolom nije u tome što planiramo. Sasvim je zdravo organizovati vreme, razmišljati unapred ili donositi promišljene odluke.
Teškoća nastaje kada unutrašnji mir počne da zavisi od toga da li možemo da predvidimo ishod. Kada „volela bih da znam šta će se dogoditi“ postane „moram da znam“. Kada „važno mi je da ovo dobro uradim“ pređe u „ne smem da pogrešim“. Kada od „nadam se da će ovaj odnos uspeti“ stignemo do „ova osoba me ne sme povrediti“.
A život takve zahteve ignoriše. Ne znamo unapred kako će neko reagovati. Nemamo garanciju da će odnos opstati. Ne možemo sprečiti svaki gubitak, grešku ili promenu. I što se više trudimo da uklonimo neizvesnost, sve više počinjemo da je primećujemo.
Tu se lako otvara prostor za anksioznost: moram sve da znam, a nikada ne mogu sve da znam. Postavljamo sebi nerešivu jednačinu i tu se zakucamo.
Um odlazi u budućnost, a telo ostaje u pripravnosti
Kontrola nas često odvodi iz sadašnjeg trenutka. Dok pokušavamo da rešimo ono što bi moglo da se dogodi sutra, naše telo reaguje kao da je opasnost već tu.
Napetost u stomaku. Stegnuta vilica. Plitko disanje. Lupanje srca. Znojenje. Potreba da još jednom proverimo poruku, plan ili odluku. Um govori: „Samo da ovo još razjasnim i biću mirna.“ Ali onda se pojavi sledeće pitanje. Pa još jedno. I još jedno.
Anksioznost tada lako postaje kružni proces: nelagoda izazove potrebu za kontrolom, kontrola donese kratko olakšanje, a to olakšanje učvrsti ideju da bez kontrole nismo bezbedni.
Na trenutak utišamo strah, ali istovremeno sebe učimo da nam je kontrola potrebna da bismo ga podneli. I tako ono što je trebalo da nas umiri postaje naš nemir.
Kada sigurnost pomešamo sa izvesnošću
Možda jedan od težih delova odrastanja jeste prihvatanje da sigurnost i izvesnost nisu isto.
Često ih vezujemo: sigurna sam kada znam šta će se dogoditi, kada mogu da predvidim, pripremim se, sprečim. Kada držim dovoljno konaca u svojim rukama. Ali život nam takvu vrstu sigurnosti retko nudi. I možda nam nije ni potrebna u meri u kojoj mislimo.
Šta ako to “znam” krije jednu tajnu od koje tako mnogo stradamo a da to i ne vidimo? Šta ako je to “znam” prekid životnog toka, gubitak spontanosti, zaustavljanje rasta, blokiranje učenja? Šta ako nas uspavljuje i onesposobljava?
Kada ne znamo šta sledi, primorani smo da se oslonimo na nešto drugo — na sposobnost da primetimo šta se događa, da odgovorimo, prilagodimo se, potražimo pomoć, pogrešimo i pokušamo ponovo. I tako se gradi drugačija vrsta sigurnosti: ne sigurnost da se ništa bolno neće dogoditi, već iskustvo da ćemo to moći da izdržimo.
Ako iz života pokušamo da uklonimo svaku neizvesnost, zajedno s njom uklanjamo spontanost, rizik, učenje i mnogo prilika u kojima otkrivamo sopstvenu snagu. Voda koja nikada ne teče na kraju postane ustajala. Nešto slično može da se dogodi i nama kada nam je jedini cilj da ništa ne izmakne kontroli. Postajemo sve uži i krući, a samim tim i lomljiviji.
Paradoks je u tome što upravo u susretu sa neizvesnošću može da raste sigurnost u sopstvene snage.
Šta se nalazi ispod potrebe za kontrolom?
Da bismo to otkrili, u terapiji možda nije najvažnije pitanje: „Kako da prestanem da kontrolišem?“
Mnogo zanimljivije pitanje je: „Šta mislim da bi se dogodilo kada ne bih kontrolisala?“
Čega se zapravo bojim? Da ću pogrešiti? Biti odbijena? Da će neko videti da nisam dovoljno dobra? Da ću biti bespomoćna? Da ću zavisiti od nekoga? Da će se dogoditi nešto bolno, a ja neću moći da to podnesem?
Ispod kontrole često ne nalazimo egoističnu potrebu da sve bude po našem, razmaženost ili aroganciju. Nalazimo strah. Ponekad i veoma star strah. Kontrola tada prestaje da izgleda kao mana karaktera i počinje da se vidi kao način na koji smo pokušavali da sačuvamo sebe.
A kada razumemo čemu služi, više ne moramo da ratujemo s njom. Možemo polako da istražujemo da li nam je još uvek potrebna u istoj meri.
Sigurnost koja ne zavisi od kontrole
Suprotnost kontroli nije neodgovornost. Nije ideja da „pustimo sve“ i čekamo šta će život uraditi. Suprotnost kontroli je možda više poverenje u sopstveni kapacitet da odgovorimo na ono što se dogodi.
Ne znam unapred kako će se završiti — ali verujem da ću moći da reagujem.
Ne mogu garantovati da neću biti povređena — ali znam da mogu da potražim podršku, postavim granicu ili odem.
Ne znam da li ću pogrešiti — ali greška ne mora da znači kraj.
Ne mogu da predvidim svaki sledeći korak — ali mogu da budem prisutna za ovaj.
Takva sigurnost je drugačija. Ne dolazi iz ideje da ćemo kontrolisati svet. Dolazi iz iskustva da možemo da ostanemo u kontaktu sa sobom dok se svet menja. Da možemo da izdržimo ono što je teško, da odgovorimo na ono što se dogodi i da iz tog iskustva nešto naučimo o sebi.
Takva sigurnost raste kada polako odustajemo od ideje da sve moramo da kontrolišemo. I to se obično ne događa jednom velikom odlukom. Češće počinje malim eksperimentima.
Ne proveriti još jednom. Ne pripremiti svaki odgovor unapred. Dopustiti nekome da nas iznenadi. Reći šta želimo bez pokušaja da kontrolišemo reakciju druge osobe. Napraviti izbor i dozvoliti sebi da ne znamo kako će se završiti. Ostati nekoliko trenutaka sa neizvesnošću pre nego što potrčimo da je rešimo.
Možda cilj nije da postanemo ljudi kojima kontrola nikada nije potrebna. Možda je dovoljno da ona više ne bude jedini način na koji umemo da se osećamo bezbedno.
Jer život počinje da se širi kada ne mora sve unapred da bude poznato.
I možda se baš u prostoru koji nismo uspeli da kontrolišemo polako gradi ono što smo kontrolom sve vreme pokušavali da pronađemo — poverenje da ćemo umeti da budemo sa sobom, šta god da dođe.
